nešto što pamtim

Dobrodošli na moj blog...

13.09.2008.

sjedeća odbojka

Svi smo u euforiji zbog pobjede nogometaša nad Estonijom.Spomene li iko odbojkaše koji trenutno rasturaju na paraolimpijadi u Pekingu.Još mi je draže što je većina tih momaka bila u našoj Armiji poznajem ih nekoliko iz 101.mtbr.Nema naše Bosne bez naših boraca koji nas i u miru obraduju.A nogometaši i Bosna jedinica mjere je LOVA

08.09.2008.

HRASNO BRDO

 

Na straži sam.Ljetno  doba predveče.Hrasno brdo.Kota 648...Sjedim u bunkeru br .2 kao u klinu prema četnicima na nekom cicu od starog stojadina.Mirno je,i uzmem neku knjigu da čitam .Pušku naslonim na grudobran.Naša tranšea je spojena sa četničkom.Dijeli nas samo neki stari balvan koji su stavili naši jer su kopali i više nego što je trebalo i došli do četničkih rovova.Ja sam od tog balvana 10-tak metara.Kad izvirim a rijetkost je da se može od snajpera i sijača  vidim Lukavicu ,Laloviće  i četničke rovove.Vratim se i nastavim čitati knjigu.Krenu normalna pucnjava ništa naročito.Malo lijevo od mene.Ne obazirem se.Mislim da se ne odnosi na moj bunker a napad išao direkt na mene.Puca se sve jače i jače.Naši sa uzvišenja su vidili da mi se približavaju neprijatelji.Ja ništa ne kontam.Izvirim otkočim pušku i krenem nasumice pucati.Kad sam krenuo rokati nastao je pravi lom.Prštalo je na sve strane.Imao sam osječaj da se moji i njihovi meci sudaraju u zraku.Krenem se povlačiti i nešto me vrati.To je sekunda ali kad sam pomislio da mi je iza ledja naselje puno ljudi i da četnici naviru vračam se.Bunker br1 naši napustili,pucam iz njega.Vračam se na svoju dvicu pucam.Idem na tricu naši napustili.Pucam iz nje da četnici misle da nas ima više.Tek sad kontam da sam zavaljen.Niko mi ne prilazi ispucao sam 4 okvira.Ostao mi još jedan i 4 kašikare.Prilazi mi samo jedan čovjek A.... i donosi municiju.Tarapana se nastavlja.Jedina podrška su mi ljudi koji su sa drugog uzvišenja primijetili četnike, oni ne odustaju.I A......Ostavljam pušku koja je vrela.Uzimam kašikaru kojoj izvlačim osigurač.Idem prema onom balvanu jer ne smijem dopustiti da udju u rov a toga sam se naviše bojao.Prilazim do balvana nasumice bacam bombu koja puca.Čujem jak vrisak sa druge strane,bacam još dvije bombe i povlačim se ispod Ozrenske ceste.Pitam A..... da li je čuo vrisak ili se meni učinilo.Čuo sam reče.Pucnjava stade.Nekoliko minuta poslije čujem rad Lade ili stojadina na njihovoj strani.Odvukoše ranjenu ili mrtvu bradatu nakazu....Kad se smirilo prilaze mi moji pravdajuči se da nisu mogli priči liniji.Mokar sam do gole kože ulazim u spavaonu opet pravdanja pred komandom da mi nisu mogli pomoči.Nekima sam vidio u očima i ljubomoru.Jedan još reče hoču klinac izlaziti imam dvoje djece i nek mladji ginu.Nije se dugo pričalo o tome niti mi je ko zahvalio,moje je bilo da operem blatnjavu uniformu da mati ima manje posla.Dolazim kući tek sutradan čeka me mati koja me stišče i pita mene za mene.Kažem mati tu sam češući se po glavi koja je bila puna zemlje.Buraz mi kaže da se bacala po kući sinoć kad se pucalo i znala je da je to na mojoj liniji.Valjda instikt.Kaže da se pucnjava čula ko da neko peče kokice.Eh da sam bio dalje da to čujem jer je meni zujalo u ušima i treslo u grudima.Ipak hvala Allahu dž.š što sam bio tu baš na pravom mjestu.Bila je to jedna od mojih najdražih borbi.Nemam ja više onih 18 godina